Tweet
ЛОЖИМ ВАТРУ НА ПАРКЕТУ ДА ЗАГРЕЈЕМ СТАН
„И пут у пакао је поплочан добрим намерама“. Замислите мајку која толико воли своју бебу да је тако снажно пригрли уз груди да је – удави. У животу се догађа да људи у уверењу да чине корисно дело, уствари праве штету.И добре намере умеју да оставе иза себе непожељне последице. Наша ћирилица је жртва наших погрешних уверења. Док наши информатичари живе у уверењу да „рачунари нису прављени за ћирилицу“, она нестаје...
ЛОЖИМ ВАТРУ НА ПАРКЕТУ ДА ЗАГРЕЈЕМ СТАН!
Slavica Visnjic: Koristim oba pisma. U inat. Nek crknu svi kojima se to ne sviđa.
Branimir Trošić: Svi oni koji smatraju da je "šizofreno koristititi dva pisma" neka probaju da rade u Photoshopu, AutoCadu, nekoj bazi podataka ili da programiraju ćirilicom. Osim ako nemaju neki ruski operativni sistem. A i tada bi imali probleme.
Rasprava je potpuno besmislena, rad sa računarom je rad sa mašinom i zahteva prilagođavanje mašini, pisanje rukom je rad alatkom, alatka se može prilagoditi ruci.
Ово су два различита примера расуђивања о потреби и могућности коришћења ћирилице. Заједничко им је да оба доприносе нестајању ћирилице, у овом историјском тренутку чак више не под притиском „тројезичника“ (Хабсбуршка монархија), окупатора (иста монархија у Србији и Црној Гори у Првом светском рату), карађорђевићког југословенства (у Краљевини СХС/Југославији), и комунистичког Новосадског договора (у партизанској Југославији), него – што је за ћирилицу најпогубније – сопственом вољом и личним избором појединаца међу нашим сународницима! Заједничко им је да су оба мишљења изражена латиницом, а не би била ништа мање разумљива и да су приказана ћирилицом. Славицом се не бих бавио, она је трогодишње дете које у крилу милује змију отровницу привучено шаренилом њених боја Упушта се у ризично понашање јер нема довољно сазнања о свом животном окружењу. Бранимирово размишљање није у складу са његовим прелепим именом, пре би му одговарало име Рушимир. Ово већ вреди коментарисати, јер није у питању Славичин инат, коме и не треба никакав „разлог“, него расуђивање добронамерног човека који је склизнуо у – замену теза, наравно, на штету ћирилице!
„Рачунар или оловка“! „Машина или алатка“! За мене је и једно и друго – алатка. Ово је најчешћи изговор чак и добронамерних људи када се суоче са приговором да и лично доприносе искорењивању ћирилице тиме што свако од њих чланак по чланак, дан по дан, година по годину, генерација по генерацију, избија по једну циглу из зида ћирилице. „Ја бих желео, али не дâ техника“! Овакво размишљање је рецидив прошлости из времена прве појаве рачунара, када је, захваљујући тадашњем конкретном избору људи из народа који је је био пионир у обликовању и изради рачунара, избор пао на енглески језик и латинску абецеду. Срби су при својим првим сусретима са тадашњим рачунарима заиста затекли такво стање, на њега навикли, сматрају га за „неизбежно, незаобилазно и неопходно“, бетонирали такво уверење, и нуде га и другима без обзира на промене до којих је протицањем времена дошло. Рачунаров мозак, процесор, не мари ни за енглески, ни за српски, ни за марсовски језик; ни за било које писмо, он види и препознаје једино низове нула и јединица! А енглески језик и латинска абецеда су просто затечени тадашњи избор. Да је рачунар пронађен у неком другом народу, који говори другим језиком и пише другим писмом, и овај избор је сасвим лепо могао да буде друкчији. Дакле, енглески језик и латинска абецеда нису суштина рачунара, него просто затечени избор неког другог!
Ми старци у разговору са млађима волимо да будемо сликовити да бисмо били разумљивији. Пећински човек је у природи доживљавао удар грома и паљење ватре у шуми. Запазио је да ватра ствара топлоту и светлост, па је временом научио да сам пали ватру да би се загрејао, скувао ручак, и осветлио свој животни простор. Замислите сад човека који није размишљао да сам може да упали ватру, него је чекао да удари гром да би скувао ручак! Или, протицањем времена човек је напустио пећину и сам себи саградио кућу, сам ју је грејао уз коришћење пећи и сам је осветљавао уз коришћење лампи на масноћу, уље, гас. Замислите данас неког Бранимира који би на паркету заложио ватру да би се загрејао и осветлио собу. Дакле, избор „или-или“ је натегнута и самонаметнута дилема, јер решење је сасвим могуће и у облику „и-и“! И латиница у фотошопу, аутокеду, у бази података, и ћирилица у свим другим областима живота нашег народа, односно одговарајућа писма код других народа! И пре појаве рачунара имали смо своје писмо, своју штампу, своје књиге, школство, здравство, научнике, државну управу, војску, привреду, слали смо писма и телеграме преко поште, и у свим тим областима нашег народног, професионалног, породичног и личног живота смо користили наше писмо ћирилицу. Да ли је појава рачунара „захтевала“ да занемаримо нашу ћирилицу и заменимо је писмом неког другог народа? Женска особа у животу може да има улогу супруге, мајке, домаћице, куварице, спремачице, вешерке; може да учествује у обрађивању земље, да се бави својом професијом, да се бави науком, уметношћу, и за сваки од тих послова може да буде прикладно одевена, дакле врло различито. И сад замислите да та жена треба да присуствује свечаности на којој јој се додељује награда за успех у струци, науци, уметности, спорту, а она дође са кецељом, у гуменим чизмама, радном комбинезону, са гуменим заштитним рукавицама! Наш Бранимир би овој жени одао признање да „схвата реалност“ и „не размишља у оквирима Фемине малограђанштине“. Последица ове замене теза је нестајање ћирилице. Мада, и овде су се протицањем времена прилике промениле. Заиста, ако неку збирку фотографија запакујем у фолдер формата „зип“ или „рар“, па је именујем ћириличним насловом, у „пакету“ ће то име испасти само један дуга линија, јер је сâм програм системски тако урађен да не препознаје ћирилицу и приказује је у облику дуге линије. Ако пакет адресирам латиницом, тако ће и писати. Али и тај програм је само нечији претходни избор! Ни то није ни „бетон“ ни „закуцани ексер“. Погледајте како су разни народи сами себи створили заглавља електорнске поште на својим језицима и писмима, јер нису пристали да затечено стање буде „обавеза“ и за њих:
Адресе електронске поште су дуго биле могуће једино на 26 слова латинске абецеде, чак ни друга латинична слова – ä, ö, ñ, č, đ – такође нису могла бити коришћена. Пред захтевом других народа – Кинеза, Арапа, Грка, Јевреја, Индуса, Јапанаца...па и Срба, па и Хрвата, „Гугл“ је од 2014. године омогућио да и први део адресе електронске поште, кориснички део испред „мајмунчета“ буде и на нелатинским словима. Први на свету као корисници те могућности су били Кинези, 5.8.2014, а други – нећете веровати – Срби! Чак пре Руса, Арапа и других нелатиничних народа. Срби су имали своје „ледоломце“, који су чак предухитрили и „Гугл“ у омогућавању да други део адреса електронске поште, провајдерски, буде на нелатинском писму, српској ћирилици; имали су своје поштоваоце ћирилице који нису чекали да „удари гром“ него су сами „изазвали гром“, односно постали „ћириличарске Славице“ и „из ината“ омогућили ћириличне адресе електронске поште, када их ни Путин није имао! И то чак двојицу! Оба су из „Чувара ћирилице“ – Звонко Илић и Золтан Чала. Захваљујући њима двојици и ми Срби смо добили своје место у историји електронске поште. Ево наших адреса:
Захваљујући нашим „ледоломцима“, нашим „истуреним извиђачима“, наш мали народ је овде постигао нешто што пре њега ни много већи народи – Руси, Индуси, Јапанци, Арапи, Бразилци, Французи, Немци – нису успели. А то је постигнуто зато што ова двојица чувара ћирилице нису била окована оглавином затечене праксе „диктата технике“; што су мислили својом главом и знали „где лежи зец“; што су се уздигли изнад учмале жабокречине окружења разних Бранимирâ и Славица, и самостално дошли до решења! Зато што су сматрали да су и рачунар и оловка само алатке, и да не управљају алатке мајстором, него – мајстор алаткама!
Жељко Филиповић, „Чувари ћирилице“.
Почетна страна
Чувари ћирилице 2012.-2020. Копирање са наших страница је дозвољено само на ћирилици уз навођење везе ка копираном чланку